Висок

У пределима југоисточне Србије марама забратка, од памучног танког платна већих димензија, ношена је на начин да се дијагонално пресавијена положи на теме главе и то тако да предњи део косе остане непокривен и видљив (што није чест случај у покривању главе у српској традицији). Украс белом кончаном чипком али и разнобојним стакленим зрнцима, манистром, био је чест дуж ивица овакве мараме. За фиксирање забратке коришћене су украсне филигранске игле које су у овим крајевима биле веома богато декорисане. Коришћене су три мање игле са малом главом и то једна игла по средини и по једна са стране. Два пера забратке подвијена су за вратом испод плетенице, а средишње перо падало је слободно низ леђа. Ширина мараме испод потиљка најчешће је била набрана и претходно прошивена тј. скројена тако да је у том делу добијала изглед капе. У неким крајевима обичај је био да кумица на дан свадбе невести први пут ставља на главу забратку. Обред је обављан испод јабуке или неке друге родне воћке у младожењином дворишту. Након што јој ставе на главу забратку и умију је вином, невесту уводе у нови дом.

Читај више